Кипар

Кипар је трећи по величини острво у Средоземном мору. Налази се у источном делу мора, само 75 километара од Турске. Јужни део
острва (око 60%) припада Републици Кипар, чланици Европске уније, северни део острва (око 38%) припада Турској Републици Северни Кипар, а остатак острва припада војним базама Велике Британије.

Цивилизација је рођена на Кипру пре више од 9000 година. Међутим, главна фаза у развоју острва почела је у XII - XI веку пре Христа, доласком грчких колониста на Кипар. Основане су многе градове и доведена грчка уметност, религија и језик овде.

Кипар је био крајње привлачно земљиште за друге медитеранске земље због својих богатих шума иDepositsof copper. У 333. години пре Христа острво је било освојено од стране Александра Великија. Затим, од 58. године пре Христа до 330. године после Христа, Кипар је био део Римског царства. У том периоду, Кипар је постао прва земља којом су владали хришћани. Касније је Кипар постао део Византијског царства, а током овог времена, овде су изграђене многе величанствене цркве и манастири. У XII веку, током Трећег крсташког рата, Ричард Лавље Срце је освојио прелепи Кипар и продао га Vitezovima templarima.

У XV-XVI веку, Венецуљани су користили острво као бастион за заштиту од Османлија. Изградили су тврђаве у Фамагусту, Кјерији и Никозији. Међутим, 1570. године, Турци су ипак окупирали острво и остало је део Османског царства до 1914. године. Многе цркве су током овог периода претворене у џамије. На примјер, готичка катедрала Светог Николе у Фамагусти претворена је у џамију именовану по турском генералу паши Лали Мустафи који је освојио Кипар. Османски систем додатних пореза за хришћане такође је био уведен у то време. То је допринело ширењу конверзије на ислам. Поред тога, турско и грчко становништво имало је своје одвојене системe владавине. У покушају да спречи растући утицај католичке цркве у вези са Европом, Османлије су допринеле раздвајању и ојачању положаја кипарске православне цркве.

У 1869. години, Кипар је добио повећану стратешку важност отварањем Суецког канала. Постао је посебно атрактиван за Велике Британије због локалитета на путу до Индије. као резултат споразума са Турском, 1925. године, Кипар је постао британска колонија. Кипар је стекао независност тек 1960. године после четири године рата. У 1974. години, након војног преврата и инвазије турских трупа, острво је подељено на северни и јужни део. У 1983. години, турски северни део острва прогласио је независност од Кипра и променило име у Турску Републику Северни Кипар. У 1985. години република је усвојила нови устав.

Сада, већина грчких Кипрана живи у јужном делу, а турски Кипрани у северном делу острва. Постоји УН буфер зона између грчких и турских територија. Популација Кипра је око 1 милион људи, а Северни Кипар је дом за око 300.000 људи.

Главни град Северног Кипра је Никозија, а главни градови су Фамагуста, Кјерија и Гузелјурт. Фамагуста и Кјерија привлаче хиљаде туриста заинтересованих за историјске и културне атракције. Светски познати замак Отело (XIV-XV век) где је живео венецујски командант Кристофер Мороул налази се у Фамагусти. Поред тога, постоје таква важна историјска места у граду као што су готичка катедрала Светог Николе и готичка црква Светих Петра и Павла, црква Ганчвора, као и палата и бастион израђен у ренесансном стилу. Поред тога, ту су и остаци хеленистичких грађевина древног града у близини. Главна атракција Кјерије је манастир Беллапаис, споменик готичке архитектуре који су изградили крсташи у XIII веку. Још једна атракција града, Кјеријски замак који су изградили Венецуљани у XVI веку, налази се у источном делу старе луке.

Турски Кипрани су муслимани, али на северном делу острва не постоје само џамије. Кипарска православна црква, руска православна црква, католичка црква, англиканска црква и протестантска црква су све овде представљене.

Толерантан став према представницима других култура и религија, блага топла клима, лепа природа, добра инфраструктура и обилје историјских локалитета привлачи на Кипар многе туристе као и људе који траже стално насеље.