Göreme: avantura koja se pamti

Dakle, kupili ste svoj odmor i iscrpili sve što je vaša lokalna oblast imala da ponudi... šta sada? Pa, šta kažete na iznajmljivanje automobila i odlazak na putovanje ili iskoristite mnoge turističke operatere i rezervišite put u Göreme? Ovo je tačno ono što smo uradili i imali smo neverovatno vreme. 

 

Rezervisali smo mali hotel u Avanosu na tri noći za koje su nam rekli da je to dovoljno vremena da istražimo lokalnu oblast. Jedna stvar je sigurna, znali smo da želimo da pređemo na ikoničnu vožnju balonom preko ravnica Kapadokije. Dakle, sa Satnav-om na mestu, krenuli smo ka Antaliji, što se činilo potpuno suprotnim pravcem od naše destinacije, ali s obzirom na to da u Turskoj nema mnogo glavnih puteva, poverili smo se tehnologiji.

 

Put do Konye prolazi kroz spektakularne krajolike; ogromne planine koje probijaju nikada neprekidni horizont. Bilo je neverovatno! Put kroz planinsku prevoj je bio u prilično lošem stanju, sa labavim šljunkom. Određivanjem krivudavih puteva kroz planine bilo je prilično zastrašujuće u nekim trenucima.  Prilično smo se iznenadili koliko je put bio tih. Kao glavni put, D695 bio je prilično spektakularan i duž njega su se nalazile lijepe pijace koje su prodavale lokalni med i voće. 

Obilaznica prolazi oko Konye, pa nismo videli mnogo toga iz ovog grada, ali sada se put ispravio i bio je neverovatan, tako ravan i tako tiho!  

Kako je putovanje nastavilo, prolazili smo kroz neka mala mesta, a pejzaž se menjao.... nestali su planinski lanac, a krajolik se otvorio. U nekim trenucima, zemlja je bila toliko ravna i široka da smo se osećali kao da smo u američkom Divljem Zapadu. Zastrašujuće lepa, činilo se da je to potpuno novo mesto! 

Iznad nas se pojavila Nacionalni park Göreme. Bili smo toliko uzbuđeni da vidimo stene i šiljate kupole koje naglašavaju pejzaž... približavali smo se!  

Grad Avanos bio je tako šarmantan. Imao je vrlo drugačiji osećaj od većine drugih turskih gradova u kojima sam bio. Vrlo šarmantne ulice sa hotelima i prodavnicama razbacanim oko ili urezanim u lokalnu stenu. Neki ljudi rezervišu boravak u hotelskim pećinama, ali su bile pomalo izvan našeg budžeta. Naš hotel bio je čista i jednostavna, iako je ogromna kupatilo bila druga priča! Osećali smo se kao da smo slučajno upali u kupatilo nekog šeika... bilo je divno. 

 

Iako smo putovali do Avanosa autom, odlučili smo da rezervišemo turu po tom području sa kompanijom koju je naš hotel rado organizovao za nas. Smatrali smo da ćemo dobiti bolji pregled i malo istorije ako idemo sa stručnjacima. Bila je to odlična odluka. Naš vodič bio je dobro obavešten, govorio je odličan engleski i malo nemačkog. Naš turistički autobus je bio sa klima uređajem i mogao je da primi do 12 osoba, iako smo bili mala grupa od 8. 

 

Sve što ste pročitali o ovom mestu, svaka slika koju ste videli, jednostavno nije pravedno. To je kao da je neki vanzemaljski pejsaž, oblikovan iz Zemlje. U nekim trenucima majestetan i impozantan, u drugim trenucima whimsical i bajkovit. Mogu objasniti kako su formacije stena napravljene, ali zaista ne želim da uklonim inspirativno čudo Nacionalnog parka Göreme.

Penjali smo se po glatkim stranama stena, preskočili preko grubih idučja i tražili hladovinu od strašne sunca u skrivenim pećinama. Moj najveći savet bio bi da obučete pravu obuću za hodanje, vruće ali pruža toliko zaštite za vaša stopala. Video sam neke turiste koji su pokušali da hodaju po stijenama u japankama! Nije preporučljivo. Takođe, ponesite vodu jer se neki od pešačenja odvijaju kroz područja koja nisu opslužena trgovinama ili pijacama... to je žeđi rad. 

Sledećeg dana odlučili smo da idemo sami i vidimo neka mesta koja nisu obuhvaćena organizovanim putovanjima. Doslovno smo vozili i svaku stvar koju smo želeli videti, zaustavili smo se. U Ürgüp-u naleteli smo na manastir koji je bio tako miran. Bili smo jedini ljudi tamo i lutali smo čitajući o istoriji Grka i Turaka. To je bilo fascinantno i nije nešto što smo znali. Zatim smo se uputili u malo mesto tražeći kafić ili restoran. Na sreću našli smo Vera Konak, mali hotel. To je bilo neverovatno otkriće! Ljudi su nas čuli kako govorimo o njihovim prednjim vratima jer je bilo tako lepo i pozvali su nas i pozvali nas unutra. Dali su nam čaj i onda vođenu turu oko ove drevne zgrade. Obnovili su je vrlo saosećajno, dodajem sa toliko originalnim karakteristikama.  

Odatle smo krenuli ka Kaymakli Podzemnom Gradu. Ovo mesto nas je oborilo s nogu.....podzemne pećine koje se protežu više od 8 spratova prema dolje. Samo su 4 otvorena za posetioce, pa ako niste klaustrofobični, ovo mesto bi definitivno trebalo da se nađe na vašoj listi mesta koje moraju posetiti. Bilo je neverovatno čuti priče o Anatolijskim ljudima koji žive ispod zemlje da izbegnu vojske. Bilo je tu crkava, vinarija, spavaćih i kuhinjskih prostora i ogromnih ventilacionih sistemskih vertikala. Ovi ljudi bili su apsolutno genijalni. 

Naše najvažnije sećanje na ovo putovanje mora biti naša vožnja balonom. Reklo bi se da sam bila nervozna, ali opet, naš hotel je bio izvanredan i rezervisao nam je ranu jutarnju let. Stigli smo na polje u potpunoj tami oko 4:30 ujutru. Baloni su ležali kao sablasni duhovi na prašnjavom tlu.

Tada, kako je sunce počelo da izlazi iznad planina, zvukovi gorionika provalili su oko polja i baloni su počeli da se uzdižu kao uspavani zmajevi, vatru je izlazila iz njihovih usta. Bilo je to neverovatno prizor i svi su ućuteli, čak i cvrčci i rani jutarnji ptice. Brzo smo se svi uspinjali u pletene korpe, dobili smo neka sigurnosna uputstva i onda....buuum...uzleteli smo. Ne brzo, ali tiho smo uzleteli. Balon za balonom polako se uzdizalo i prelazilo preko jutarnjeg neba. Bilo je to magično.

Moje nervoza se povukla dok su se pred nama otvorili pejzaži. Prizor bajkovitih dimnjaka, planina, pećina, sela bio je sve prelepo... nismo želeli da se završi. Ali kao i sve dobre stvari, sleteli smo na Zemlju sa blagim udarcem, sleteli na dno prikolice i pružajući čašu pjenušca, svi smo proslavili naš fantastičan let.